Uh, što volim!

Znate onu izreku: ''Nije lepo smejati se tuđoj nesreći?'' E pa jebeš to!

Dakle, ova pakosna izjava ima za funkciju da vam zagreje srce prilikom i najmanje greške ili propusta nekoga ko vam ne paše. Propraćena je jednim zadovoljnim pogledom i blagim smeškom na okrajku usne, za one akreditovane ološe. Koliko god se odupirali, s vremena na vreme spadnemo na te najniže ogranke morala i osećanja i prepustimo se greškama. Štaviše, uživamo u njima.

Vraćamo se na kliše: ''Niko nije savršen.'' Ljudi prave greške. I ova izjava je tu da ih povuče za uši, izbaci na gradski trg, i bičuje ih dok svi gledaju i u svoj toj pomahnitalosti klimaju glavama k'o napaljeni novinari. ''Još, još!'', govore im oči dok posmatraju okrivljenog i sude mu pogledom u kojem je on već proteran iz tog začaranog kruga bezgrešnosti.

Naravno, retki to pokazuju. Odbijaju da priznaju sebi da su postali potčinjeni tako niskoj osobini i to ume da izjede iznutra čoveka. Dok, pak, oni malo manje suptilni, to rado obelodanjuju i smatraju sebe za pametne i sposobne ukoliko mogu da eksploatišu tuđe greške.

A ako je tako, ne dao Bog da se oni razmnožavaju.