Uticaj reklama na deseksualizaciju banana kod prosječnog gledaoca ženskog tenisa

Kao novopečeni pubertetlija koji je u svakom trenutku lučio dovoljno čistog preejakulanta da zalije afričku njivu ( kada bi nešto takvo uopšte postojalo), a nije bio dovoljno iskusan ni domišljat da preturi po strikovoj kolekciji kaseta, nalazio je neko perverzno uživanje i materijal za samozadovoljavanje u onih tridesetak sekundi između gemova, kada bi teniserke nadoknađivale proteine konzumirajući bananu.
Jasno je da je sada taj pubertetlija već čovjek sa pristupom internetu na kojem može naći koliko oće djevojaka koje jedu banane. Sasvim slučajno neka od tih djevojaka može biti i teniserka. Ali nije to to. Sada jedna nova Higinsova, Kurnjikova, ili, još ljepše, Morezmo, onako vlažna, zadihana, tek prestala sa razmjenom krištanja neće uticati na tek propupele muškarce i oblikovati njihove dalje fantazije.
Za sve možemo okriviti poslovanje televizija koje sve veći prostor daju reklamama. Tako da dio bez ( teniske) akcije upotpunjuju reklamama, oduzimajući upravo akciju koju čovjek, kao seksualno biće, traži. Možemo to shvatiti kao poslednje vidove borbe protiv sveprožimajućeg interneta i očajničke udarce televizija, kao polako-nestajućeg medija.
'' Mora od nečega da se živi, bato. '' , odgovorili su mi iz Euro Sporta kada sam ih upitao zašto ne prikazuju izjedanje banana. Da, mora od nečega da se živi, ali da ja Vama kažem, mora i od nečega da se seksualizuje voće omladini!
Kada ste poslednji put vidjeli nekoga da jede bananu na ulici? Ne pamtite, zato što se to uglavnom radi u privatnosti i tišini doma. A upravo je tenis bio glavni i, usudiću se reći, jedini prikazatelj tog divnog rituala. Mislite da su kratke suknjice privlačile gledaoce? Ne, bato!
Ovim putem molim, NE, ovim putem Zahtijevam pojačano reklamiranje banana u ženskom tenisu.