Progresivno napredovati u neželjenom, ali očekivanom pravcu. Ne tretirati na vreme kakvu boleštinu, lošu naviku ili sličnu nesreću, koja na kraju, nikako ne može da izađe na dobro.
Draga moja Stano,
Već osmi dan ležimo kao sardine u ovom grobu. Krompir i voda nam na uši izlaze. Gledamo jedni druge, a ogledala nam ne trebaju. Jektika je uzela maha, ali ne damo se. Samo dokle, ne znamo. Al` znaš ti mene...Dva puta sam se vraćao, pa vala i treći put ću.
Kako su deca? Velja moj, je l` mi živ? Daće bog, pa eto mene na proleće. Piši kad uzmogneš.Tvoj Mitar.
Vidrice...izleti mi poneka tužnjikava i sam se začudim, obično ne preživi...
tužno, ali dobro, pomalo kao kišni dan posmatran iz tople sobe :)