Vadi rukom naftu iz bušotine

- Brale, da nemaš jedno pet glava na zajam?
- Uh, slabo. Al' baš sam krenuo kod druga Mocarta, malo da se igramo. Taman možemo zajedno, možda nešto i zaradimo?!
- Joj, pusti me toga. Možeš misliti koliko sam zakopan kad sam od tazbine tražio pare, i budala odem na rulet i tako... Ne kažu za džabe, nije majka klela sina što se kockao nego što se vadio. Ja sam ti drugar već u jami. Ja dalje od ovog ne mogu. Još samo neko da me zakopa, ako ne, kako sam krenuo i to ću sam da uradim.
- Baš teška priča. Ti možeš rukom naftu da vadiš.
- Da, da, crno mi se piše.
. . . . . . . . . . . . . . . . .
- Tata, mama, odlučio sam. Oću da idem u Beograd da studiram.
- Ali sine, znaš u kakvoj smo situaciji, nemamo ni za 'leba. Ko će zemlju da obrađuje? Ja sam to ne mogu, znaš i sam. Bio bi to veliki udarac na kućni budžet a već sam u dubokim dugovima.
- Ne lupaj Milovane, snaći ćemo se. Joj ljubi ga majka tako pametnog. Pa imaćemo konačno nekog obrazovanog u familiji.
- Ma daj bre, šta će mu škola?! Bez veze se nikad zaposliti. Em gubi vreme, nama troši pare a na kraju će se opet vratiti ovamo. A ček, a koji fakultet?
- Rudarsko-geološki.
- Eto, vidiš li Rado, ja i bez te njegove diplome pa vidi me sad. Vadim rukom naftu iz bušotine.