Vatanje ribe

Оточ, летос, зидали смо вц код цркве, да рецимо кад је вашар може народ да оде да се испиша, да не мора и миланове купине да се завлачи, јер су купине поред насипа, кад прође неко скола, рецимо београдске таблице, све се види. И размишљамо се шта дузмемо да једемо, каже милан вашка јуче смо купили пола кила оне саламе кисељуше, ајде данас да распалимо роштиљ, каже ајде шта ћемо, каже дидемо да ватамо рибу шакачки. Ајде реко. Отидосмо ми, загазисмо, било нас доста, од старијих, беља, милан вашка и ја, био мали вучко и још нека дечурлија од ових бувиних. поно мали соћин чуварку и да ве не лажем, шакачки смо уватили једно тричетири кила. било солидно, ал рекли, да не распарујемо ватру док не буде пуна чуварка. ми таман испод тиџицке куће доле на кривину кад се неки ћелави дере са све фотоапаратем у руке, каже станте, чувари, сви овамо. реко да ме уватиш за муда моја дебела, дадо ја онем соћинем чуварку, спичио из реке низ онај путић поред тиџицке авлије, право у њино двориште, ту с бабу, објасним јој, каже саће она да стави кафу. а милан вашка ми био најжешћи, како видо чуваре, окренуо се и почо да трчи уз реку, кигођ оно они гуштери кад трче по води, ноге му млатарају, на додирује дно реке, само по води пичи и побеже.. вучко побего кроз кукуруз, све се расеко јадан, каже није мого три дана после да спава на леђа колко га болело...

а мали соћин упао у коприве, ако, куј га јебе кад зна да сече знакове по путу са оним андриним.