Večiti dečaci

Био је неки уторак, јасно се сећам да сам доручковао кифле, паштету и јогурт. Тек је била кренула Лига Шампиона, па сам брже-боље зграбио новине и почео да их читам отпозади. Ишао сам код ортака да гледам, изули смо лагано гајбу нас тројица, док смо редом цепали тикет по тикет, како је који падао.

Жена је касније, после секса, рекла да ми спрема страшно изненађење за мој педесети идуће недеље. Сећам се тачно да сам помислио како време лети, да не могу да верујем да ми је већ целих 50, па нисам ни толико сед, ето, мој ћале кад је имао 50, он је био бео као овца. Али сам био страшно уморан, те брзо закључих да време неумитно тече и да ја на то не могу утицати.
Промених програм на стандардну матрицу: наш је задњи напад на -2, финале Светског првенстава, истрчавам из оф-бол блока и намештам се на тројку са крила, лопту хватам сигурно и дижем се на шут, како лопта излази из шаке, тако се табла зацрвени, чисто да дода визуелни ефекат последњем звуку сирене, док цепање мрежице иницира делиријум публике у хали и милиона Срба широм света, али већ ми се све магли од еуфорије...

Биће да сам заспао и прешао у НБА. Само напред, дечаче.