Jedini metod po kojem posluju lokalne prodavnice po Srbiji. I pored uvođenja fiskalnih kasa i malo strože kontrole, uvek se nađe neki budžak u radnji gde može da se sakrije sveska sa imenima dužnika i iznosom duga. Ne dobijaš nikakav račun, u svesci samo pišu iznosi,tako da radnice možda nekad i pojedu čokoladu na tvoj račun ("'Ajd, kome danas pišemo čokoladu...može onaj čiča, Slavko, njemu nismo odavno"). Prectrtavanje se najčešće vrši prvog ili drugog, tj. kad stigne plata. Da nema veresije, mnoge takve radnje ne bi opstale ni mesec dana. A i narod bi mnogo češće jeo džema i hleba i kuvanog krompira.
Nikako se ne daje na veresiju kada u radnju uđe neko nov, nepoznat. Radnica namigne, a to je signal da je to možda inspekcija, pa se mušterije samo muvaju po radnji dok uljez ne izađe.
Jedino je zeznuto kad u komšiluku gazda reši da preseče veresijsku agoniju i okači natpis "Čast svakom, veresija nikom."
+ ili napisu:
Veresija samo licima starijim od 90 godina, uz prisustvo oba roditelja.
to sam video na dosta mesta, cak i po kladionicama.