Više dece nego zuba u glavi

Tako je kako je. Fenomen koji očigledno nije dovoljno ispitan. Zašto siromašni ljudi prave decu ko nenormalni kad dobro znaju da u skladu sa sopstvenim finansijama u koje spadaju računi za struju, vodu, telefon(?), ne mogu da pruže ni osnovne potrebe svojim najmlađima? Dete treba da jede obilno najmanje tri puta dnevno, da ima čistu odeću, zimsku i prolećnu jašu, bar dva para celih patika, cipele za zimu koje neće propuštati sneg i vodu, knjige i sveske za školu i još sijaset drugih takođe manje ili više bitnih potrepština koje bi im omogućile bar normalno detinjstvo.
E, sad sve to puta devet, ili koliko ih ima već na tapetu, a obično jedno ili čak par njih jer su takve sreće inače, čeka na lageru da promoli svoju glavicu u ovakvu vrstu relativno disfunkcionalne porodice. I čemu sve to? Da se muči ko njegova sestra starija jedva deset meseci od njega. Ali neeee...Krezubi Živan iz Brzoljca koji ne vadi pljugu iz ustiju rešava da po ko zna koji put okreči unutrašnje zidove svoje škrbe Ljubinke pa kud puklo da puklo. Jer tako je čovek u mogućnosti. Jebe pa ne pokriva, manijak jebeni. A šta država radi u vezi toga, kako pomaže? Eto, skupi se TV ekipa, odrade koju reportažu, donesu im karton zejtina, jaja, praška za veš, koju čokoladu Najlepše Želje i neku nošenu odeću, pošalju kropovan snimak na B92, pa Maša Mileusnić posle čita sa idiota neki tamo broj žiro-računa sa naznakom 'za porodicu Šabanović', dinarski i devizni fazon. Ili SMS na xxxx, jer tvojih bespotrebnih 100 dinara nekom daje leba! Bolje da im obezbedi bezbednu vazektomiju ili sterilizaciju, manji je trošak, a svi bi bili srećni. Živan bi pucao ćorcima, Ljubinka ne bi rigala na svaka dva meseca i ''dobijala'' bi redovono, deca se ne bi otimala oko polomljenog kamiončića na baterije.
Borci protiv bele kuge, šatro. Ne. Pravi borci protiv bele kuge su oni koji imaju jedva i dva klinca koji nikad neće da oskudevaju ni u čemu i koji neće da trpe podjebavanje vršnjaka o najezdi vaški u njihovoj školi. I imaće za užinu.