Izraz koji se ljudima urezao u glavu najviše u Slobino vreme jer ga je upravo on i koristio za sebe, naročito od bombardovanja do kraja svoje vlasti. Ovo se verovatno zadržalo iz starinskih vremena, kada su likovi poput Cezara, Džingis Kana i Napoleona lično predvodili svoje armije. No, u 20. veku je to već malko zakržljalo kada je Hitler izdavao svojim generalima besmislena i samodestruktivna naređenja, Nikson bez odobrenja kongresa i bez ikakvog razloga bombardovao Kambodžu, a Sloba mislio da sam može da pobedi NATO.
Danas je svuda u svetu šef države vrhovni komandant, što mi nikako ne ide iz dupeta u glavu, jer ispada da neki pajac, koji je glede dnevnopolitičke popularnosti izabran za vođu, a možda nije odslužio čak ni vojni rok (kao što je bio slučaj sa Tadićem), treba da izdaje naređenja generalima koji su izučili teške vojne škole i akademije i barem nekoliko puta bolje od njega znaju svoj posao. Izuzeci donegde su kraljevi/carevi, koji komandu predaju vladi u slučaju rata, ali kako je u većini država i ministar odbrane po pravilu civilno lice, ništa im se bolje ne piše.