Iako je obrazovno vaspitna ustanova, vrtić označava i najbezbrižnije doba udrastanja svakog deteta.
Odeš tamo,
odlično se provedeš,
ne dobiješ ni jednu ocenu,
osnovnu ćeš upisti 100% bez obzira na to kakav si bio u vrtiću,
ne potrošiš ni jedan dinar na užinu,
ne učiš ništa.
Sećam se da sam sedeo sa Lukom i Milanom.
Sećam se da smo se svi uvek otimali za bockalice, neku igru za koju ti je potrebna neka rupičasta bela tabla u koju ubadaš, gore pomenute, bockalice kojima praviš neke crteže, jer nije bilo bockalica za sve.
Sećam se onog metalnog voza u dvorištu.
Sećam se naše folklor grupe Čigra, i sećam se kako smo samo bili popularni tog marta, kada je zbog našeg folklora bila popunjena velika sala Pozorišta Mladih u Novom Sadu.
Sećam se da sam obožavao za užinu kukuruz u metalnoj šolji.
Sećam se da nam je svima omiljeni doručak bio:
-kakao i eurokrem.Sećam se još gomilu stvari, i sama pomisao na njih me vraća u bezbrižno detinjstvo, sa mirisom jutarnjeg čaja od kamilice, na malim drvenim stolicama mog vrtića.
Mene je vrtic uvek plasio, osecao sam se sam bez roditelja... ali sad to sve izgleda bezazleno.