Neko međumesto u nekom međuprostoru od nigde ka ničemu.
Livada. Njiva oranica. Svuda oko tebe pustoš, a ti ne možeš da se orijentišeš. A i da možeš, nemaš pomoću čega, jer oko tebe je ništa. Ukoliko nisi poneo magnetnu iglu, zvanu još i kompas.
- Brate, dokle ćeš da nas voziš, vidiš da nema žive duše, stigli smo u vukojebinu neku!?
-----------------------------------------------
- Od izvora dva putića, od putića - vukojebina. (Narodna pesma)
------------------------------------------------ Aha, i šta kažeš, gde idete na zimovanje?
- Poljanice, druže. Poljanice. 'Oćeš s nama?
- E? Sereš? Čuo sam da tamo svake godine zimuju vip njuške.
- Aj ne seri, tebra, naš'o Džoni povoljno, preko keve. Vidi sike.
- Kakva vukojebina, tebra.
Vukojebina je lijepa ako ima brda, šume, krša, bilo čega lijepog, prirodnog i prostranog.
A grdna npr. u Rusiju kad voziš pola sata po nekoj ravnici da bi stigao od grada do grada. I grdna je kad je u obliku pustinje.
Svaka vukojebina ima svog vukojebača.
Da li nam je trebala još jedna definicija ovoga, i koliko je doprinela dosadnjašnoj mnogostranoj kolekciji istih?