Zaboravljanje kljuceva

Пењеш се уз степенице , душа ти је у носу , знаш да мораш да пробудиш родитеље да ти откључају и јебени расплет који следи. Устаје ћале , откључава , и почиње да користи најненадјебљивије изразе за које ниси ни мислио да твој ћале поседује у свом вокабулару . Почиње да псује тебе , себе , куче , Милошевића , свевишњег , комшију у гузицу рутаву , семе , племе и остало . Ти улазиш , почињеш да се смејеш до једног тренутка док ти свевишњи не покаже светлост којом требаш да будеш вођен (у овом случају право до даске за пеглање илити вц шоље ) док ћале и даље спомиње ужу и ширу фамилију поготову тетку из Новог Сада која се сликала са фласом текиле и тобом у наручју непосредно после твог првог рођендана . Да си понео кључеве од куће , откључао би врата , упао ко господин човек бацио пеглу у лавор поред кревета и лего да спаваш .