Žalost zbog rođenja sina

Свака мушка глава би хтела да добије мушког наследника.
Разлога за то је много. Раније, требало је оставити имање неком способном, који ће знати да њиме управља и обезбеди егзистенцију породице, а највећа вероватноћа је била да ће то моћи мушко дете.
Данас су, пак, ти разлози мало другачији.
Прво, не могу да те зезају како ти је син првог дана ексурзије дао целом одељењу после 3 чаше ђус-вотке.
Друго, имаш коме да причаш своје јебачкке подухвате из младости, јеби га, не иде да причаш ћери како си черечио неку седам пута заредом док је она вриштала ко санитет.
Треће, имаш са ким да пичиш ПЕС, баскет, пијеш пиво, меркаш комшике, листа могућности иде у бесконачност.
Али, није све тако црно бело. Има мушкараца, који не прижељкују мушког потомка, што се донекле може и разумети. Живиш са женом у 22 квадрата, радиш по сменама као портир у пошти и задње што ти треба је син. Ћерка би се удала и отишла, те гужве нема. Са сином је друга прича. Док је мали, у реду је, али кад ижџигља, ваљало би девојку да доведе на љубависање, а касније и жену, што је у 22 квадрата немогућа мисија. Како пара нема и неће их бити, хаварија у кући је загарантована.