Obično smo ih gledali zato što su roditelji (pošto na repertoaru nije bilo naših omiljenih crtaća) vrteći neke random kanale pokušavajući da nas utišaju, mislili da je nama deci isto sranje da li gledamo Diznija ili neko sranje koje je trenutno aktuelno, važno samo da je crtani.
Tada bi obično prebacili na neki crtani i otišli da gledaju svoja posla, ostavljajući nas sa zastrašujućim loše nacrtanim likovima i nebuloznom radnjom.
Isti crtaći koji su izazivali duboku jezu u nama nekih desetak godina unazad, sada izazivaju duboku jezu i "WTF ?!" momenat, tj. i dalje nas duboko plaše, ali jednostavno možemo da ih opsujemo i prebacimo kanal, dok pre nije bilo tako jednostavno.
Anđela Anakonda (crtani koji me i dan danas užasava): Sivkasta polumrtva glava koja je kao napravljena od novinskog papira, po kojoj su izrasle neke narandžaste boginje, glava se svo vreme čudno krivi kao da će da otpadne i pravi bizarne face. Niko u tom jebenom crtaću nema neku normalnu boju, svi su debeli ili mršavi i potpuno sam sigurna da bi me u snu više prestrašili od svih narkomana koji jure sa iglom, od svih faca koje se usiljeno smejulje dok drže nož, baš svega.
Danas bi to bio Courage the cawardly dog, verovatno.
Mnogo sam gotivila Cartoon Network, i dan danas bih ga gledala da crtaći nisu postali strašno glupavi i puni robota. Te karakondžule bar imaju dobre fore. :)
Ali ovaj crtać baš baca u čudno raspoloženje. Ne znaš da li da ga gledaš ili da uzmeš omču.
Ja sam redovno menjao kanal kad pocne ovo govno. To je bilo dok sam jos uvek gledao CN, ali to su bila lepa vremena sa normalnim crtacima. Sad vise nema ni Loney Tunes, ni Toma i Dzerija, ni slicnih dobrih crtaca. Sve neki akrepi i babaroge :)
Ma to su karakondzule :)) Ne moze co'ek normalan crtani da pogleda vise...