Zatvoriti kafanu

Onaj neverovatni osećaj, koji se ne može opisati rečima, već ga treba doživeti, a doživljava se kada ostaneš poslednji gost u kafani, ili je bar tvoj sto poslednji ostao popunjen. Dok su na stolu polu ispijena pića, pepeljara sa jednim pikavcem i malo pepela, koja se ne može napuniti jer je "gazda" ( pošto se konobaru i matoroj šankerici odavno završila smena, pa je on preuzeo na sebe da isprati ovo malo gostiju što je ostalo, ali se bar deset puta pokajao i u sebi pičkara zbog toga) na svaka dva minuta prazni i tom prilikom vas miluje tužnim pogledom, kojim bi želeo da vam dočara koliko u stvari žali što je ostao sa vama. U pauzi od menjanja pepeljare, gazda čita današnje, jučerašnje i ko zna koliko stare novine, rešava ukrštene reči, osmosmerku i po prvi put pokušava sudoku da reši, pošto je predhodno podigao sve stolice, obrisao sve čaše iz šanka, pa čak i odneo toalet papir i ubrus u klonju. Ti to sve posmatraš, uživaš i ne ide ti se kući, a po malo i iskorišćavaš to što si tolerisan jer si stalan gost, milion puta si se tu napio, pravio velike račune, ostavljao dobre bakšiše. Taman kada su gazdi oči "na pola koplja" i na ivici je nervnog sloma, a vama su čaše prazne i pljugi više nema, polako ustajete, plaćate račun i krećete ka izlaznim vratima, a gazda vas ispraća sa ljubaznim: "Doviđenja, dođite nam opet", iako mu se u pogledu da videti da nije baš to hteo da kaže. Vi napuštate kafanu, a na licu ti je blagi osmeh jer te je obuzeo taj dobri, stari osećaj, osećaj kada znaš da si zatvorio kafanu.