Živa dosada
Nešto nalik živom blatu, što vas guta sve dublje u žabokrečinu besmislice i bespostojanosti, pritom se hraneći snagom i voljom ojačavajući lenjost i pospanost do tačke beznađa gde svaki kamen izgleda kao stena, svaki rad kao Sizifov posao a svaki treptaj kao poslednji. I dok vas ta čamotinja guta svaki deo tela trne i nestaje iz vašeg uma dok svetlo u vašim očima polako ne zauzme tama i bezčinjenične misli koje smo se drznuli da zovemo snovi ne preuzmu sve funkcije te velike sile koja nas deli od životinja a sve da bi sanjali nemoguće, nestvarno ili željeno i utapali se u sopstveno jezero utopije koje isparava sa prvim zracima sunca.
