Najpoznatiji jugoslovenski, kasnije srpski, operski pevač. I to kakav operski pevač.
Krupan čovek, sa nadljudskim basom i pojavom koja oduzima dah. Čovek koji je u toku mog detinjstva meni lično formirao lik Boga. Ne zbog kvaliteta u glasu i besprekornoj dikciji, već po tome što, kad god ga vidim na TV-u, ja se onako mali ukopam u mestu.
Svaki, ali baš svaki put imao sam osećaj da gleda u mene. Razrogačenih očiju, raščupane kose, facom koja ne obećava da će se išta pozitivno dogoditi. A onda.... glas.
Kako on krene partituru, meni kreću dva jako aprijatna uslovna refleksa: pišnem u gaće i dobijem snažan napad anksioznosti, praćen plakanjem i traženjem majčinog ili očevog skuta.
Strahopoštovanje koje sam stekao prema legendi domaće opere ostalo je učaureno i posle njegove smrti.
- BOJANEEE!!! PA ŠTA JE SA TREBOVANJEM ZA MAKSI 310 JAGODINA?!
- Direktore, je l' ste čuli vi nekad za Živana Saramandića?
boysie, je l' ti dobro?
+++