Izašao je iz fabrike sav lep, 'umiven' i mirišljav. Kupili su ga na akciji u lokalnom mega-marketu. Čekao je da se potroši tečni sapun i da ga izvade iz police i postave na počasno mesto. Čekao je svojih "pet minuta".
Napokon su počeli da ga koriste. Redovno. A on se trudio da miriše najbolje što može i da detaljno uklanja prljavštinu sa ruku korisnika.
A onda je polako ispod njega počela da se nakuplja neka sluzava masa. Pitao se šta li je to. Količina sluzave mase je neprekidno rasla. "Da li ja to bolujem od neke retke bolesti?"... Postao je hipohondar. Od brige i sikiracije postajao je sve tanji i tanji i sve depresivniji... Čak su i počele da mu rastu dlake tamo gde to nije predviđeno... Njegov život se polako gasio...
Na kraju ga više nije bilo dovoljno da služi svrsi pa su ga vlasnici bacili u jednu polomljenu plastičnu kutiju za sapune gde skupljaju stare sapune za slučaj ekonomske krize...
