On hoće život, i to bolji život. Gleda kroz otvorena vrata kako komšije Jagodići svaki dan hasaju ranjenog orla. Misli se, to su srećni ljudi. Nisu kao on, otpisani, pa da ih obori i najmanji vruć vetar. Gleda paradu u Ustaničkoj ulici, kamiondžije se spremaju da pedere pošalju na našu malu kliniku... U četiri zida samo on i njegov sivi dom. Pita se da li smo baš svi zaboravljeni? Njemu treba ono, kao, ljubav, obeshrabruje ga to što stalno sreće bitange i princeze. Kad bi bar nasledio porodično blago, kad bi počeli da stižu dolari, pa da kupi belu ladju... Al jebi ga, državu vode diplomci, ta složna braća što muvaju po raznim agencijama za SIS... Kod njih ti je, brate, nikad izvini! Sve mu je više i više tesna koža, ubija ga sva ta ravnica, sav taj folk, svo to sranje tipa pevaj brate, sve je super... Postaje lud, zbunjen...Normalan, doduše, nikad nije ni bio. Odlazi kod rođaka sa sela, tamo se bar oseća miris kiše na Balkanu... A Jagodići sutra putuju u Montevideo... Ej, Montevideo bog te video!!!
