Znaš mene, ne volim da se žalim

- Zdravo Mile, kako si?

- Ma da vidiš kako sam, jutros ustajem za posao, kad ono nema struje, ne mogu kafu da skuvam, a ni da podgrejem pilav od juče. Sednem u kola, pokvare se na prvom semaforu koji je bio na uzbrdici. Izađem da guram kola uzbrdo, počnu da mi se taru guzovi od znoja, i hemoroidi mi prorade, bulja boli, uši otpadaju. Nekako ga doguram do pekare u kojoj radim, a gazda mi svečano saopšti da sam šutnut u bulju (krvavu od šuljeva) sa posla. Kud ću, šta ću, krenem bar do kola da vidim šta ću sa njima da radim, a njih dig'o pauk. Jbg, neću ni da im plaćam što me dizali, kazna je skuplja nego onaj moj krš, eno im ga, nek se oni muče sa njim. Pošto mi isključili mobilni, nisam mogao ženi da javim za otkaz, dođem kući ranije sa posla, ženu gengbenguju perači šoferšajbni, sa istog onog semafora gde mi riknuo auto, njih pe'-šes'. Nisam im se ni javio, izašo sam samo iz stana i taman da uđem u lift, vrata mi pretucaju prste, posle 10 minuta otpali, pa sam ih stavio u džep, evo vidiš (vadi prste iz džepa). Krenuo sam do doktora da mi zašiju, a taman i da vidim šta sa hemoroidima da radim, samo ne znam kako ću, onaj smrad iz pekare mi nije uplaćivao zdravstveno.

Ali znaš ti mene, ne mogu da se požalim.

- A, ok. Posle je l' si slobodan da mi pomogneš tu neki ugalj da istovarimo, čas posla?