Žrtva

Ultimativna.
Pokunjena na kauču, trpi čitanje bukvice.
Glas puca, lice se crveni. Nije kriva.
Samosažaljenje je pojelo identitet, ostala na nivou klinke koja u jarku pravi torte od blata. Tad je znala koje će sastojke koristiti nema izbor, a sad je ozlojeđena. U čemu je poenta izbora kad ništa nije dovoljno dobro? Sve je uslovljeno. Sreće? Nema.
Odlazi tiho iz prostorije, ne pomišljajući da je uistinu kriva. Žao joj je... Same sebe.
Vreme je za promene! Brzo krpljenje nove ličnosti koja svojim kompleksima neće stati toliko ljudima na žulj. Ali i to će da popuca.
Rođena žrtva,
na giljotini egocentrizma.
I popularne depresije.

Kako ne vidiš da sam se promenila?