Zvoni do kraja, pa još jednom

Katkad dok blaženo spavate, radite nešto važno, ili vam pak jednostavno nije ni do čega i želite samo da vas svi ostave na miru - zazvoniće fiksni telefon. Po pravilu, onaj ko zove uopšte ne traži vas, ali je istrajan u tome da nekoga dobije. Njegov rezon je da ako nema nikoga, niko se neće ni javiti, ali ako je neko u kući javiće se sigurno - samo treba malo duže zvoniti. I tako telefon zvoni, i zvoni, i zvoni...
Nervozno grizete jastuk, lupate tastaturu ili pokušavate da odzenujete u zavisnosti od situacije u kojoj se nalazite. A on i dalje zvoni li zvoni. I to traje, i traje, i traje. A onda posle višeminutne agonije - muk... Divna tišina. Mmm.
I dok blaženo zaranjate u jastuk, nastavljate da radite to što radite, ili sami samujete - DRRRRRRNNNNN! Evo ga opet! DRRRRN! DRRRN! DRRRN! Sve iz početka. Zvonjač misli da ukoliko nekoga nema kod kuće neće se ni javiti, ali ako je neko tu - pa sad nema šanse da se ne javi.
Najjači voljom će stoički podneti zvonjavu do kraja. Ponekom će pak volja u jednom trenutku popustiti, i kada teškom mukom bude otišao do telefona da podigne slušalicu čuće samo "tu-tuuu". A najveći nesrećnici... Oni zaslužuju poseban primer.