Čalabrckanje je radnja veoma slična konzumiranju hrane u kasnim večernjim satima kada se vratimo iz grada sa pijanke ili između dva obroka (najčešće između ručka i večere). Da, jeste tačan naziv užina, ali užina obuhvata malu količinu hrane, kao što bi i čabrckanje trebalo, ali ne lezi vraže - ko će misliti o tome.
Vratiš se iz grada, pijan kao zmaj, ne vidiš gde biješ, otaljavaš se i teturaš do kuhinje, otvaraš naglo vrata istog i bleneš kao neko ko pičke nije video 3 godine, a jebe mu se baš mnogo. Brzo prelaziš očima uzduž i popreke, hvataš desetak artikala (salamice, šunkice, kečap, majonez, sir, kiseli krastavci), uzimaš hleb, sve to stavljaš na sto i krećeš sa misijom. Samo malo, da ubiješ kiselinu. Da podmažeš sve, vadiš poslednju flajku piva od pola litre.
Ne znaš kako, ali vidiš da na stolu ima sve manje hrane, mora da si bio baš gladan. Vidi, nema piva. Opušteno. Taman si popunio prazninu duše svoje i sada srećan možeš na počinak. Ujutru će keva da počisti taj ćumez koje si iza sebe ostavio, ako prethodno ne doživi srčku. Dok padaš na krevet, moliš se da kiseli krastavčići ne odluče da skakuću slobodnim stilom. Ne sluša ti se ćaletova arija rano izjutra. Ponovo.
