Jedna od najstarijih preživelih reči u savremenom srpskom jeziku a koja je - kao, doduše, i većina ostalih - potekla iz slavnih vremena osmanlijskog opštenja nad nama Srbima i, ništa manje atraktivnog, nabijanja isto tako slavnih nam predaka na kolac. Elem ( eto još jedne ), iako na prvi pogled pomalo rogobatan ili čak grub za izgovor, pomenuti termin označava jednu od najsuptilnijih i verovatno najneuhvatljivijih pojava u prirodi: lagano komešanje vazduha u slobodnom prostoru. "Vetrić", bre, mamu mu jebem da mu jebem!
Tokom vremena, izraz iz naslova je postao i sinonim za "tiho razgovaranje" međ' dve ili više osoba ( da ne kažem - "šaputanje", jer je i to vrlo moguće neki turski kurac ), ali se kao takav s razlogom ređe koristi obzirom da naš narod voli da se dere dok priča. Doviđorno.
Smolvil, epizoda "Dečak & Vetar"
- Klarče, sine, kud si poš'o napolje bez kape, zar ne vidiš da je uragan Š-kategorije već odn'o komšijsku kuću?!
- 'Ajde, kevo, šta lupaš kad samo ćarlija...----------------------------------------------------------------------------------------------------
- Šta to ćarlijate vas dvojica, a?!
- Ćuti, ženo, učim sina da peca, treba nam tišina...!
- Pa, zar ga u dnevnoj sobi tome učiš, idiote jedan?!
- Što, šta mu fali? Imamo štapove, udice, hoklicu, meredov, a zahvaljujući tebi sada imamo i krokodila pa će nam dete brzo naučiti kako da razlikuje ribe od gmizavaca, :hnjo, hnjo, hnjo:...
- Odlično! Pošto već zna kako izgleda jedan som, cenim da mu to neće predstavljati neki problem, je l' tako sine?
