Gledano na prvu, rodio se ko i drugi, al jebeš ga, doktori ti na rođenju izmere dimenzije, a srce i ne pogledaju. Onda te otpuste kao zvanično zdravog, zavedu tako u papirima i tek negde dvadeset, trideset godina kasnije najebeš ko žuti.
Vidiš ti odmah u startu, da tu nešto nije po propisima, svi drugi penju se, samo što ne bi Boga po mudima da golicaju, a ti zgurio se ko tovarno magare. Ne samo da te jebu Kurta i Murta, već doveli i širu familiju, a i komšijama uputili zvanične pozivnice. Samo ne možeš se ti buniti, po definiciji si čovek, piše tamo prav i zdrav, a sada da očekuješ da to neko detaljnije ispita, e pa nije tako vreme, nije situacija.
Za sve normalno u životu, na listi si čekanja. Jedino oni iz vodovoda i elektre sete se svakog prvog da ti se najebu mile majke i podsete te da si živ. Mnogo fini ljudi, ni jedan mesec ne propuste a da se ne jave. Što se ostaloga tiče, nekako si na listi svih drugi, al prvi mu dođu svi ostali.
Opet da se žališ ne ide. Nema život neku kancelariju, nema adresu, pa da mu pretiš ili ga kritikuješ. Možeš jedino da odeš na groblje, tamo jako dobro slušaju druge, ne jadikuju da si loše društvo ili zakeraju neki andrk. E sa njima uvek možeš da pričaš i da se žališ što te je već neko gore tako udesio.
