Motiv iz makedonske narodne pošalice nakratko pomenute u kultnoj pripoveci iz NOB-a o Trajčetu partizanen banditen sa Karaormana i njegovom magaretu Dorču, ili Dorčetu ili kako već nalaže lokalna gramatika.
Glavni junak te priče je jedan poturica, kakvih je inače u tim krajevima bilo izobila uprkos plemenitoj krvi Aleksandra Makedonca koja samoproklamovano šiklja njihovim venama. Dakle, kako poturica generalno i nije bio neka retka pojava tako i ovaj naš nije bio po mnogo čemu poseban i da ne bi krajnje egzotičnog razloga njegovog turčenja niko, vaistinu, ne bi ni znao za njega. Naime, za razliku od ostalih koji su se, jelte, turčili da bi posle mogli da se turče po kraju on se proturčio, verovali ili ne, samo zato što mu se u jednom momentu dojeo pasulj. Možda će neko ovde i da zavrti glavom u neverici jer je FYR Makedonija po kvalitetnom pasulju čuvena, ali eto, njemu je dojadio, jeo ga danas, jeo ga juče, jeo ga sutra, uglavnom dodijalo mu je i seme zla tako bi posejano i strpljivo je čekalo trenutak da proklija.
Zaplet čitave priče kreće jedne vedre letnje večeri dok je naš pasuljar punog stomaka i obuzet crnim mislima kretao u kafanu. Sad, svi mi znamo da je kafana vazda bila najbolji lek svim brigama i svega ovoga sigurno ne bi bilo da ga neki šejtan nije naveo da preseče skraj šiptareve slast'ćarne gde je ugledao svog prvog komšiju kako se sladi baklavom i bozom. Nisu mu ni sline čestito krenule a već mu je sinulo, postaće Turčin pa će i on barabar s njima da jede tulumbe kao što je još Marija Antoaneta zapovedila. Kako je naumio tako i bi, namah ti se naš potomak osvajača Evropa i Azije oseti kao potomak Muhameda, nabavi čalmu i aleve šalvare ojačane na kolenima pa krete u mesnu zajednicu da se tako i izjasni. Lokalni Turci i poturci se tu, jasno, razduševiše i napraviše mu merhaba parti, a pošto beg naravno nije cicija doneo je svako i prigodne poklone, rezervnu čalmu, pojas sa pirotskom šarom, šiljate papuče za šutiranje kmeta... uglavnom bilo je svega i svačega. Oduševljen, naš ti hajvanlija zasede za trpezu i imade šta da vidi, prvo jelo koje su pred njega izneli beše pasulj. Kad je ugledao svog starog dušmanina novopečeni turčin pršte u smeh i reče: "pasuljča se eto otarasio nisam, a upravo mi pade na um da kao Turčin ne mogu više ni u onu kafanu gde sam išao na po digestiv snogu", i tu umre od žalosti.
Dakle, poenta ove priče je da su ti neke stvari jednostavno suđene i da, koliko god se korpcao, od njih ne možeš uteći.
- Tata, mogu napolje da se igram lopte?
- Znaš kako sine, koliko god mi se ta ideja sviđala ja jednostavno nemam para da te proguram kroz omladince tako da se bojim da od tebe nikad neće biti fudbalera. Nego jebeš loptu, bolje ti sedi i uči da ne bi posle istovarao šlepere.
...
- Evo diploma! I da znate najbolji sam u generaciji, prosek devet-osamdeset.
- Joj sine dođi da te ljubi tata, prvi inženjer u familji jebem li im majku neuku svima. Idemo sutra u bubanj potok da ti biramo jednog očuvanog jugića da ima dika tatina u čemu na posao da ide i curice da ganja.
- Nemoj tata, ne treba, to ti je štek za sahranu, skupljaš već deset godina...
- Ne! Neka me sahrane i u najlon kesi ali MOJ sin ne ide peške na posao.
...
- Dobro, vidim tu ste sva četvorica što ste prošli konkurs. Ooo šta ima Đole, kako matori? 'Si mi dobar Gile, ka'ćemo opet u štetu, a i ti Kizo da ideš ovaj put, nemoj opet da si sisa... e, koji si ti beše tamo?
- Petar Petrović, imao sam najbolje kvalifikacije na konkursu.
- Aaa, taj, e brate do jaja što si tu, upravo stigao šleper cigara od Mila, idi pomozi da se istovari.
- Ali vi ste rekli da vam treba inženjer elektrotehnike...
- Treba, treba, mislim trebaće posle, crkle i neke sijalice u holu. Međutim mi smo ti ovde ozbilja firma i imamo prioritete, a to je, zna se - šleper. Imaš tamo u špajzu kombinezon, tvoj broj. Aajmo batice, jen, dva, tri, udarnički!
