Upeklo. Oko nas još jedan šugav dan u gradskom prevozu, štroka, vonj i zadah dokle nam pogled seže i njuh dopire. Nema veze, navikli smo. Na stanici ulazi on, lagano i bez žurbe, videlo se da je čekao prazniji autobus. Pokreti su mu spori i odmereni a laktove drži uz telo kako štogod ne bi zakačio, uvlači se na prazno sedište a da ne dodirne šipku.
Pošto se udobno smestio, vadi kesicu čipsa umotanu u još jednu kesu tregerušu. Čips je s ukusom čilija jer se verovatno boji holesterola iz onog s ukusom roštilja. Lagano protresa kesu i otvara je s dva prsta uvežbano kao vojnik porciju. Zatim potpomognut drmusanjem autobusa po putevima evropskim, a našim, obazrivo naginje kesu i strpljivo kao žirafa koja pase bodljikavu akaciju, dohvata veštim jezikom hrskave, presoljene listiće krompira.
Njegova stanica nailazi nedugo pošto je završio obrok i obrisao ruke ni od čega vlažnom maramicom, tempirao je. Izlazi iz autobusa a da ponovo nikog i ništa nije dodirnuo, sa sobom odnosi do prvog kontejnera obe kese, pažljivo presavijene, a do prvog ćoška tek poneki blago zainteresovan pogled njegovih saputnika.
