Cvrkut ptica

Probudio se u svom krevetu posle par sati spavanja, bez vidnog osmeha na licu, pogledao se u ogledalo i viđao je ono što viđa i svakog dana. Tugu, bedu, beznadežnost, njegove oči bile su bez sjaja, bledo lice, mračno. Iz ugla sobe uzeo je flašu jeftine rakije i nasuo je u čašu, pio je bez prestanka. Izašao je na ulicu u nadi da će sresti nekoga ko će ga još napiti. Sreo je svoju osamnestogodišnju ćerku i prošao je pored nje kao da se nikada nisu videli, nisu se ni pogledali. Vetar je zabacivao njegovu kosu u unazad i češljao njegovu bradu koja beše požutela od piva koje je stalno ispijao. Uleteo je kod bivše žene u stan, kod žene koju je oterao od sebe jer je tukao. Noći provedene ispijajući rakiju i iživljavajući se na njoj i na njihovoj maloletnoj ćerki ostavili su ogroman trag na njima, ostavili su ožiljke, ostavili su traume. Nije više bilo isto, nije bilo mesta za oproštaj. Ali slepi ljudi kao on ne mogu da primete to. Uletevši i provalivši jeftina vrata i staru kvaku pao je dole. Žena je izletela što je brže mogla u hodnik, on ju je ustajući onako pijan odmah zgrabio i prislonio joj se uz facu. Osetila je bes, krv, miris rakije, u glavi je ponovo proživela sve te jebene proklete godine koje je provela jecajući i moleći za život, moleći krvnika da je poštedi i ne pretvori u pepeo sve što imaju. Ali ipak, kurac, agoniji nije bilo kraja, gurnuo ju je uz zid, i udarao je svojim radničkim šakama svugde po telu, stvarajući modrice za svaki dan koji je proživela srećno, a takvih dana je bilo jako malo. Bacio ju je dole i samo je gledao. Njegove oči, bile su okean mržnje, oličenje svega što je loše, njegove crte lica govorile su da je lud i je zao, jer bio je, bio je to demon, demon koji nije želeo da ostane i istrune sam u svojoj pakosti vec je zeleo da ide tamo dole sa grehom. Posle nekoliko sekundi izvadio je pištolj. Čuo se vrisak, njihov mali sin izašao je iz sobe vukući plišanog medu i uputio je svom tati pogled od kog i najtvrđe srce postaje mekano poput pamuka. Ali ipak ne, povukao je obarač, ubio ju je, a posle toga i sebe. Njegova silueta je padala poput čaše kada padne, čaša se ovaj put slomila, i nemoguće ju je zalepiti.
Ovaj čovek je toliko bio zaslepljen da nije čuo cvrkut ptica, trčao je kroz život brže od vetra da nije ni čuo te silne glasove koji mu govore da se promeni, gledao je ispod sebe a ne u nebo, nije video sunce, nije video plave oblake, uništio je sebe, uništio je i druge. Posekao je sve oko sebe i napravio im rane koje će večno krvariti bez prestanka, ubio je sve ljudsko u čoveku.
Uvek ima vremena za promene, otrgni sidro i poleti i promeni se, zavoli sebe, zavolećeš i druge, ulepšaj svoj, a i život drugih.