Proces koji ljudi zainteresovani za svoj tzv. aktivni rečnički fond, a pritom vole da provode vreme međ' narodom, s vremena na vreme moraju da odrade ne bi li ponovo počeli da izgovaraju smislene celine umesto nedovršenih polu-rečeničnih uzvično-sugestivnih budalaština.
Najbolji način za to je da se uzme u ruke neko delo klasične književnosti (da, da...), ja l' domaće, ja l' strano, i da se iščita to lepo. Posle toga ste neko vreme bezbedni od spoljašnjih uticaja i ma koliko ljudi oko vas br'timili sve odreda i, 'nači, 'el me razumeš, u suštini, ta mala, ludilo, e!...vi ćete uspevati da održite pristojan razgovorni nivo, uplićući sumanute poštapalice (pa nismo lutke, majkamustara), ali i uspešno postižući da vas razumeju.
Upozorenje: Posle čitanja tog nekog klasika, kratko vreme verovatno nećete moći da govorite ikako drugačije, osim kao udžbenik. U toj situaciji može i da se desi da skontate da vam fali reči, tj. da bolujete od sindroma stečene leksodeficijencije. Tada mnogi posežu baš za onim od čega su pokušali da se leče ('nači, o tome ti pričam, ludilo mozga u principu, eee!), ali uz veliku borbu odupreti se tom neizdržu je moguće. Bar na neko vreme.
Onda ponovo knjiga.
'Nači, u principu - najbolji za to je Andrić. U suštini.
