Tajfunče ogavno ! Ciklončić !
Poklič koga se sećamo. Zapis, grafit na zidu koji još ponegde stoji, ponosito, prkoseći vremenu.
Za one koji se ne sećaju, aktuelna priča pre nekih šessedam godina.
Gnev buntovne omladine kojoj je šapnuto da se tako deru.
A šta je zapravo istina. Čovek nije bio tajkun. Nije jednostavno. Imao je keša, ali ni blizu tajkunskom. Pošto svi dobro znamo da 'više puta izgovorena laž postaje istina', na kraju je čovek stvarno postao preozbiljno bogat. Više nije kraduckao, krao je.
"Ooootimanje !"
A pošto su posle njega došli 100 puta gori, ušao je u beogradsku legendu dobrih gradonačelnika. Priča i poklič 'Điki tajfun' je nestala. Ali je ostalo to da se termin može koristiti kao kontra paradox, kao kada bi te neko pljuvao da si gowno prebogato a ustvari si sisica studentska koja samo izađe nekad u Šćepan Braun, pa odaje mačo utisak, šmekerica, prdavela. Olešiš se pre toga kod Raleta na gajbi, od Vinjaka, razume se... A na kraju stvarno postaneš gownar prebogati, kad završiš faks. Ludilo.
Nek crknu dušmani. Zapravo, kad bolje razmislim, zivjeli dusxmani !
- Jesi li video Jugoslava, pičku, prod'o se. Kupio bembića pa ga rola po gradu. Sa magarca na konja ! Sigurno neka esenes priča.
- Ma Jugi tajkun ! Juuleee taajfuuun !:nakon 5 godina, Jugi nasledio neočekivano silna imanja, konje vrane a sve vreme su ga pljuvali. Otvorio hladnjaču, par kafića i kafanu. Post'o čovek 'tajfun', zbilja !:
- El znaš ti da je on onu bembaru kupio na lizing pre pet godina. A mi ga pljuvali ko besni jebate. I sad, op, uleti nasledstvo. Pametno investirao. Pička.
- Aj mu se javimo. Ipak se znamo brate.
- Ja mu se javio i to znaš kako srdačno. Ni osmeh da pruži. Pička.
- Meni je on oduvek bio drag.
