Često imam problema sa nekim, ajd' reći ću tikovima (na primer potreba da pre nego što izađem iz prostorije pogledam u sve njege uglove), pa bih molio nekog da mi kaže kako se to stručno zove i šta je to zapravo. Naravno, ako je neko imao sličnih "iskustava", neka napiše i kaže kako se (i da li se) izlečio.

Opsesivno kompulsivni poremecaj bi mogao biti.

До јаја ти је тик. :)

Ја само не волим одређене бројеве. Поготово четворку. То је све до интернета. Пичка му материна.

Мени пресмијешно ово кад читам, мајке ми :)

Ја сам имао два тика, покрети фацом су били у питању.
тј, први је везан за очи, како ме засврбе нешто, мени мука да се почешем и ја затворим и онда их напрегнем и заокренем и у том трену их отворим, јако ружно је изгледало, био сам као жмигавац, али сам престао то да радим.

Други је не тако чест био да чешем нос покретом усана на доље :)

Имам обичај да почешем нос без разлога и то руком на горе, створила ми се мала бора на средину носа :)

Е, да, волим симетрију... То већ не умијем да објасним :)

+1

Simetrija je keva :-)
Jedno vreme ( 2-3 meseca recimo) sam imao potrebu da brojim slova u rečima koje čujem ili pročitam. Dostigao sam taj nivo majstorstva da sam, nesvesno, slušajući sagovornika dok priča, u sebi brojao slova svake reči.

Temu sam otvotio jer su mi te stvari neverovatno čudne(i idu mi na živce). Neke od njih su i zanimljive, a neke me dovode do granica iznemoglosti. Čini mi se da se opsesije (barem kod mene) ponavljaju ciklično, tako što jedna postepeno mutira i prelazi u drugu. Zvuči glupo, ali ima tu nečega vrlo interesantnog.

Nista tu nije interesantno, i ja ipam gomilu nekih stvari koje mi idu na kurac. Po deset puta proveravam da li sam zakljucao vrata iako znam da jesam, brojim linije na putu, sabiram brojeve sa tablica... Ali me prolazi sve to polako, a do pre nekoliko meseci mislio sam da pucam :)

Mene nikako da prođe. Imaš li neki način na koji se odvikavaš? Ja ako ignorišem, bude još gore...

I ja isto, ako se protivim onda puknem jos vise. Ako prelazi granicu normalnog, i ometa u svakodnevnim aktivnostima treba se obratiti doktoru, posto je kao sto smo utvrdili i kod tebe slucaj sa opsesivno kompulsivnim poremecajem. Nadam se da ce proci samo od sebe, ali najbolje da neki doktor odgovori, ako procita ovo.

Simetrija, naravno.

Pamtim detalje. Upoznaj me sa nekim, posle 5 minuta neću znati ni kako se zove, iako mi je konj ponovio 15 puta, ali ću znati kako mu izgleda srebrna narukvica u obliku kanapa, sa pozlaćenom svakom trećom niti i graviranom pločicom sa datumom "18.02.1990"

Do skoro sam imao običaj da brojim aute koji prolaze dok čekam nekoga. Ali samo one najčešće i specifične. Yugo, zastava, golf dvojka, peglica, fića, i pored toga sve ostale marke. Nije mi bilo zanimljivo kada dođem do 26 juga, 13 golfova, 18 zastava, 3 peglice i 6 fića, i toliko i toliko mercedesa, opela, i drugih, pa sam počeo da ih razlažem i na boje. Od 26 juga, 8 je crveno, 6 varijacije plave, 3 žuta, jedan narandžasti, 3 zelena, 7 belih. O njihovim tablicama i onima u autu da ne pričam.

Volim da pamtim takve stvari. Forsiram sebe da popamtim što više i da vidim dokle ću to pamtiti. Za sada, 17 meseci, od ovih gore.

Imao sam OCD što se tiče sreće. Naime, sve sam morao da uradim desnom stranom, jer je leva loša. Ustajem na desnu nogu, iako mi je sa desne strane kreveta zid. Kada sa trotoara zakoračim na ulicu, moram da zakoračim desnom nogom. Kada se penjem na trotoar, moram desnom. Kada ulazim u školu, moram desnom. Ako u neku prostoriju ne uđem prvo desnom nogom, nešto loše će se desiti unutra. I tako te gluposti. Ali sa tim nemam nikakvih problema već dugo.

I naravno:

- Ako mislim na disanje, uspaničim se.
- Ako mislim na treptanje, počeću nekontrolisano da trepćem.
- Ako mislim na disanje, neću moći da dišem.

Izvin'te me, odo po čašu vode. Nešto mi nije dobro.

Naravno, na stepenice stajem isključivo desnom nogom.
Često me hvataju tripovi da ne smem stati na dve pločice u kuhinji u jednom koraku.
Ruke perem po 5-6 puta posle WC-a.
Kad raspremim sobu, po nekoliko nedelja svaki čas proveravam da li je svaka stvar na svom mestu (vrlo mučno). Takođe, u stolici (sa točkovima) ne smem da se krećem po sobi jer imam osećaj da ću nešto zakačiti i srušiti.

Au ovo me je jebavalo mesecima

Mene trenutnoo.

Када се спуштам низ степенице које иду у круг или тај фазон, морам да се окренем око своје осе јер се осећам као да се умотавам.

Не волим кад је радио појачан на 13, то ме излуди.

И не знам да ли се рачуна, али не убијам бубе никада (сем комараца). Никада.
У трипу сам да ће ми се њихова родбина осветити.

Hahahaha, ista stvar kod mene sa bubama! Samo što ih ja ne ubijam iz čiste samilosti.

Ja ne mogu da podnesem da ne ubijem bubu. Nesto me tisti iznutra, moram da je koknem.

Od pre 4 godine prestao sam da pljujem u WC šolju. Pre toga, obično šoram i pljunem u šolju, sad jok, valjda neki tripovi sa školom, da ne smem, ili tako nešto...
Ima verovatno još toga, al' ne mogu sad da se setim, javiću ako se setim nekad.

Ovo nije tik, već fotografsko pamćenje. A to što mu zaboraviš ime posle 5 minuta nije ništa novo, skoro svima se dešava npr. meni treba pola sata da mi ponavlja da bih zapamtio.

Ja kad se nađem negde gde nisam bio, stalno gledam one velike reklame ili kako se zove neki kafić ili restoran. Ide na kurac ali na svakom letovanju mi pomoglo.

A sad skoro sve što čujem, npr. potapanje veša u vodu ili škripanje vrata ili ključeve kako zveckaju ja to čujem kao šuškanje papirne kese, ali kad vidim šta se to čuje, sve je normalno.

Неко је убио бубу мојом патиком и онда сам ја цео дан била у трипу да ме прати дух мртве бубе. :Д

Joj, sad se setih, nikad nisam mogao da zapamtim svoj raspored časova pa sam stavljao knjige prema rasporedu.