
Дешава се скоро свуда где има баба и печења. Повод је небитан (рођендан, слава, испраћај). Бакута полази од ногице, ребараца, бутке, шта јој се већ свиди, и лагано једе, као да хоће да прасе (овца или шта већ) на оном свету осети да је награбусило по други пут. Када поједе сво месо, бакута се ту не зауставља, него наставља и глође коску док се ова не забели. То је процес који траје дуже него сам оброк и чини се да је бакути сласнији него све остало. Небитно је колико зуба има баба, за коџос се увек снађе. Онда наступа победнички уздах, предах и једна љута. Коску баца џукцу који је само омирише и оде.
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.
Rustikalno, nema šta pilsPlus.