Enorman pad vrednosti ma koje vrste, ali je glavna asocijacija novac.
1993. godine smo imali novčanicu od 500 milijardi i tada je pola Srbije prodavalo na buvljacima, a druga polovina kupovala. Kurs se menjao dva puta dnevno, a kilogrami dinara koje ste imali pre podne, popodne su samo mogli da služe za potpalu. Tada sam obitavao u prvoj polovini Srbije i jedna od malobrojnih stvari koju rado pamtim iz tog perioda je doživljaj sa jednog buvljaka.
Raširio sam najlon pokraj staze, blizu jedne pijace, i po njemu poređao bugarsku robu i pride raznorazne sitnice, delove, alatke. 'Tezgi' prilazi Ciga, merka robu, a onda vrhom pocepane patike pokaže na neki komad:
'Kume, POŠTO CENA?'
'Kume, za tebe je cena džabe. A prekidač je dve marke'.
To pitanje mi je toliko osvežilo taj dan (bila je ciča zima, a morao sam da ustanem u 3 ujutru da bih zauzeo mesto za 'tezgu') da ga ponekad i danas postavim u šali nekom prodavcu na pijaci.
On me samo pogleda k'o nepismenog idiota.
