За мене, на пример, важи да нисам неки *степеницофил* али волим да искулирам и опустим се на покретним степеницама кад поподне кренем у Роду да жени купим улошке, Пролом воду и ROSAL LipBalm HOT CHOCOLATE а себи CARNEX пасуљ са фашираном шницлом и extra large паковање Домаћинског, дебље резаног. Наравно, причам хипотетички.

И таман што сам "упловио" и кренуо навише, створи се нека госпођа са цегером тик иза мене. Уопште нисам приметио како се тако брзо нацртала; само сам осетио да ме чешка цегером по буљи. Већ осећам њен дах на врату што као да говори "**Склони се, младићу, хоће поховане тиквице да ми нестану!**". Склоним се. Али следећи ког треба претећи беше неки дебели што се, узгред буди речено, тешком муком "укрцао" и уопште нема намеру да помери сопствену телесину. А и да хоће – не може. Његова спољашност као да шапуће "За ручак сам похасао цело прасе и три кила шопске" и ако то повежемо са горе поменутим "тешком-муком-се-укрцао" добићемо минимални простор за мaневар. Међутим, госпођа пролази и одлази. Не знам ни сам како, ал' нека иде. Да Бог да ти нестале тиквице!

Након пола сата, враћа се госпођа са пуним цегером похованих тиквица. Погледа онако чудно и кроз благ осмех нешто рече.

- И даље си ту?
- Да.
- Па зашто?
- Волим да се возим покретним степеницама.
- Па зар не видиш да не раде, соме?

Дефинициа писана за такмичење дефинициа са хендикепом.