Ili prevedeno - ne hvala, doviđenja. Ono što kažemo kada nam na naše pitanje o ceni majice koja je u izlogu delovala simpatično prodavačica lupi šamar cenom iste za koju možemo da se obučemo od glave do pete i ostane nam još novca. A, u glavi nam samo odzvanja : Ta krpa toliko?

Отпоздрав продавачици у тренутку када вас од препуштања алкохолу деле само врата. Посебан акценат треба ставити на ово "довиђења" јер та реч осликава наше одсуство из друштвених токова до даљњег. У преводу - Одох да умрем, видимо се кад васкреснем.

Konačni rasplet formalne interakcije.
Ukazuje na sasvim siguran kraj razgovora i apsolutnu nezainteresovanost u nastavljanju istog. Neformalno rečeno: Zabole me. Begaj. Vozi. Ne.
Hvala doviđenja se ušuškao u svakodnevno obraćanje toliko da nam postaje podrazumevan. Kao i zaključavanje vrata, koje je podrazumevano i koje generalno ne pamtimo, ili zaboravljamo - Hvala doviđenja babi, kasirki, profesoru ili kome god dođe kao i sama navika ili uljudnost, običajnost, jer (je l' da) čovek je od malih nogu naučen da bude ljubazan (običajan).
Drugi naš problem je što neki pametni ljudi (Aristotel) kažu da u momentima naših navika (običajnosti) - poput zaboravljanja da li smo zaključali - čovek vrši radnju tokom koje ne postoji. A u drugim našim momentima, on možda levitira između svoje dužnosti i bola u kurcu. A to kažem ja.