Изјава која не говори ништа а некако ипак успева све да објасни

Retardirani odgovor koji daju prijatelji kada dolaze nekom u posetu i prvi put vide interfon.Na pitanje ko je,odgovoriće sa ja sam,misleći da ćete sada znati ko je on bezobzira što se to posle ovakvog odgovora ne može ni nagovestiti

Recenica osobe s druge strane zakljucanih vrata.

Vrlo čest nadimak.

Reči koje ne pružaju nikakvu informaciju. Znam da si ti, al’ ko si?

To je nesreća koja je, na žalost, veoma prisutna, a u koju sami sebe dovodimo pokušavajući da se predstavimo nekom, pri čemu na prvom mestu ističemo svoju profesiju. Kada kažemo:
-Ja sam advokat, lekar, radnik, čistač, profesor, student, glumac, učenik..., da li je to zaista najveća odrednica nas kao ličnosti? Da li to znači bi smo možda mogli biti muževi, da nismo lekari, ili sinovi ako nismo advokati, braća ako nismo radnici...Da li to znači da ne možemo biti roditelji, deca, ljubavnici, srećnici, nesrećnici...Zbog čega je pogrešno reći da smo, recimo, uživaoci dobrog vina, provoda, sporta, heklanja...Zašto naše profesionalno opredeljenje( koje uzgred budi rečeno, često može biti sublimat slučajnosti),mora biti presudno u definisanju nas kao bića???