Uzvik na slavljima ili pijankama, nekad od radosti, nekad od tuge, nekad od oba, često ima nastavak "dok ne čujem glas Berete, sedam, osam da izlete". Posle ovog obavezno sledi hvatanje za pištolj i pucanje u nebo ili plafon, šta god da je u tom trenutku bliže. Ovaj običaj se najduže zadržao u mestima u kojima su i dan danas veće šanse da čovek u kući ima pušku nego televizor u boji.
Kraj šezdesetih, Rusi popeli letelicu na Mesec, Ameri se spremaju da popnu i čoveka, na srpskoj svadbi su se poslednji gosti naoružani do zuba popeli na stolice i pevaju one pesme koje nisu smeli dok je tu bio seoski udbaš. Jedan gost sedi i ćuti, prvo su ga pukle tri-četri zdravice, pa pet-šest velikih rakija, pa sedam-osam malih, pa onda (o)sećanja a za njima opet rakija. Zovi, cimaj, drmaj, utepani ne reaguje, izgubio volju za život. Ostali znaju šta mu je, pa zapevaju "Oj đevojko iz Medveđe" ili koje je već selo aktuelno kod opijenog, na šta se ovaj vozdiže iz alkoholne kome, penje se na stolicu, izgovara "ja za pesmu nemam volju dok ne čujem glas pištolju", isprazni tetejca u plafon i peva dok ga rakija opet ne spusti na zemlju.
