Izraz koji smo koristili kao klinci, još uvek nedovoljno adaptirani na socijalnu interakciju sa odraslima iz našeg okruženja. Ranije nije bilo mobilnih telefona i interneta, već deca su morala da pozvone na vrata i direktno od roditelja svog druga da zatraže njegov izlazak na igru. Kako se deca ponekad stide da pitaju "Jel može Marko napolje" (a, opet, nije ih blam da kažu "pička materina" na sahrani), ova jednostavna podela rada rešavala je dilemu.
- Marko, ajmo po Mišu, pa na livadicu na viktorije.
- Važi, ja zvonim, ti pitaš!
- Neee, i prošli puta sam ja pitao!
- Prvi sam se setio, prošo brzi voz!
