Ono što pitaš nekog iz svoje bliže okoline posle duugog i zamornog telefonskog razgovora
Lep letnji dan kad ništa ne može poći naopako. Telefon zvoni, javljam se.
-Alo, Jorgovanka ovde, Brano ti li si?
-(Majko Branislava, što ne pustih tebe da se javiš...)-Ne, Nena je. /molećiv pogled ka istoj toj majci koja se smeje i trči u kupatilo, gde se zaključava i odvrće tuš/
-Je l ti mama tu sine?
-Tušira se. Možete zvati kasnije /molimtemolimtemolimte učini mi ovo, bože, iću u crkvu svaki dan ako treba, nikad više neću okretati slušalice u govornicama naopako/
-A pa nema veze, nisam se ni s tobom dugo čula...
-Pa kako si teta Jorgo?
-Evo, pretisak, reuma i srce su dobro, pijem lekovi. Al me gorušica danima već muči, onako podrigujem na sumpor, znaš ono, ti si imala pre deset godina isto to, je l se sećaš?............... i bla bla bla............... i imam šuljeve............... A moja Vesna diplomirala, geografiju, znaš?........ a baba Stanka nesretnica, sad će joj 40 dana, jesi čula?........... A kad ćete svratiti?...... I tako u nedogled.
-Dobro, da vam ne pravim račun više, čujemo se neki drugi put, hehe. (pri pomenu računa čuje se tutututu)/jorGovanka, jesi zaslužila to ime/ Mamaa, sam plava oko vrata?
-Nisi, što?
-Udavi me ova tvoja tetka.
