Trenutak neizvesnosti koji smo svi mi koji živimo u stanovima verujem iskusili više puta. Ti trenuci su nam bili žestoka zanimacija u detinjstvu.
Ležiš u krevetu, u potpunoj tišini. Hvata te prvi san, uživaš u toplini svog jorgana. Odjednom se čuju razni neartikulisani zvuci "mmmmm aaahhhh mmaaahh iju mmmm haaahmmm mmmm"! Naglo ustaješ tražeći pogledom duh pokojne babe. "NEE Baba, izvini zbog igre sa tvojim veštačkim vilicama! Nisaaaam ih ja stavljao u kiselinu!" Istraumiran u momentu, smiruješ se jer baba nije na vidiku.
U međuvremenu shvataš da zvuci dopiru iz susednog stana, ali ne znaš kog pošto se zvuk ravnomerno čuje u svakom delu sobe. Naslanjaš uši na jedan zid, pa na drugi, potom ležeš na pod i stavljaš uho na parket. Aha! Zvuci se pojačavaju. Trčiš po čašu (eventualtno stetoskop) postavljaš na pod. "Ahhhh ahhhh aaaaaa ijaaaao". Tenzija raste. Čuješ sebe kako govoriš: "To, to, udri, UDRI!" Zamišljaš tu scenu, goriš od želje da znaš šta rade.
Ulazi keva: "Kakve babe ti spominješ u pola 2? I zašto ležiš na podu sa čašom, some jedan?"
Ti: "Pa, ovaaaaj, znaššš...Hm.. Dobio sam 5 iz fizike, jesam ti rekao?"
Keva: "Mrš na spavanje!"
