Jebački blam sa psihološkim kontekstom

Krešeš u kerećem stavu, njena kosa leti na sve strane, leto je, vrata otvorena, automobili duvaju smog kroz auspuhe a naiđe i po koji motor. Cupi, onako nagužena, kaže nešto. Ništa ne razumeš, samo čuješ glas. Pomisliš da je možda nešto ne boli, da joj ga preduboko ne zabijaš. Uviđavan si, ne bi da je pocepaš baš te noći dok mesec tako blago usijava mesečinu u tvoju sobu i pada na njena leđa i guzu. Kažeš:
- Molim?
Ona se trese u ritmu tvojih udaraca, i isprekidanim glasom opet nešto kaže. I opet ne razumeš ni reč. Jebote, šta bi moglo da bude, da mi se ne zanesvesti od silne močuge, da ne zaplače, da ne dobije grčeve, iščašenje kukova, mladalačko ludilo? Opet kažeš:
- Molim?
I cupi se sad okrene, lepo vidiš kako joj sevaju oči, i zareži:
- Divan si, eto šta sam rekla, pročačkaj uši!
E, jebiga, pa ti sad nastavi da jebeš...