Eto čini mi se da sam đavola na megdan zvao, jeftinije bih prošao. To što sam se odrekao života, jebem li ga moj je, što se zavadih sa svojima, opet primiće me drugog nemaju, al kako sebi da se vratim. Prekrojila me po sopstvenom ćefu, pa sada za druge i nisam po meri, a i sebi nekako sam tesan.
Bilo dobro u početku, stisnemo se pod jedan kišobran, al vremenom, il sam se ja raskrupnjao, ili se on smanjio. Pa kad bih joj nešto i rekao, da okrenem na šalu malo, ona ko zmija sve mi sikće pred očima. Sklonim se, mislim opet, proće to, sve prođe i na kraju tako i bi. Prođe ja iz njenog života.
Našla nekog, ima lanac oko vrata, toliki se ni na šleperske gume ne stavljaju. Kaže voli ga, dobar je čovek. Hajde da i to razumem, al sve mi se čini, ako njega voli što je dobar, ispade da sam ja najlošiji na svetu.
-A što ti piješ toliko?
-Zbog boginja.
-A jel se ne preleži to brzo?
Meni dođe da se zdravo nasmejem:
-To ti od čoveka zavisi, nekom dosta tri nedelje, a drugom i život malo.
