Pojava u filmova, svima nam omiljenim, partizanskim. Odlikuje se baletskim gimnastičkim potezima i prosvetljenjem koje dolazi u trenu smrti za slobodu bratstva i jedinstva naših naroda i narodnosti koji su izrazito bratski i jedinstveni.
Postoje dve varijante, junačka, tj. udarničko- proleterska i švapska.
Udarničko- proleterska je karakteristična po tome što je dovela do uverenja da su Nemci svoje metke punili ne barutom nego preteranom, tj. prenaglašenom glumom. Podrazumeva tri piruete, možda i po koji dupli eksl, dočekivanje je nebitno. Umire se po najmanje 3-5 minuta, u zavisnosti od lika i koliko je on bitan za narodnosvoboditelnu frontu. Neophodan je govor kome se nekome stavlja na čast da se brine o prijatelju/majci/pašenogu/sestri/surdepači/belom orlu ubijenog heroja, koji će, naravno, takođe umreti tri scene kasnije kada sazna da je junak mrtav, ali ne pre nego što poseče najmanje 30 Nemaca, ustaša i četnika iz pištolja koji ima 6 metaka i svojim slobodarskim duhom koji ne može pokleknuti dok neprijatelji koriste patentiranu taktiku " zbijmo se što bliže da sve upadne u kadar". Neophodna je i dramtična muzika koja će dodati emotivnoj težini gubitka druga Bože za antifašističku borbu.
Švapska smrt je blago drugačija jer ona ne naglašava lošu glumu nego atletske sposobnosti. Naime, kada Nemac umre u filmu, on ne umire kao čovek. Ne, on čak i nije čovek. On je nešto gore. On je Nemac u partizanskim filmovima. Verovatno je čak i plav, a od takvoga nema goreg Švabe! On će, kada ga pravedno tame partizanske puške pogodi u kukavičko okupatorsko srce odraditi najmanje zvezdu bez ruku, ako ne i premet i salto unapred. Ovo je klasični pokazatelj da li je kleti neprijatelj umro, jer ako nije, znači da će u trenutku radosti naših narodnih heroja on izvući svoj verni, zločinački luger i upucati heroja što će prouzrokovati udarničko - proletersku smrt.
