Kaca Božijeg gneva sručiće se na tebe Moderatoru! Došlo je moje vreme. Sram da te bude! Sa kakvom junjećom upornošću hoćeš moj plast definicija da razbucaš! Usta ti se za vrat okrenula, guba ti se na dom nastanila, obadva ti oka iscurela, te vranama živa hrana bila.
Od čega bežao od toga ne pobegao, sa psima se oko kosti klao, iz pasjeg korita vodu pio. Oko vrata verige nosio, dom ti crna koprena zavila. Ognjište ti kiša ugasila. Krv ti mrka za zverinje pojilo. Na pseći se nakot navrzao, svrab nosio-dranje ne pomoglo. Uskrsova jaja ne šarao, svoja oba u vrelu vodu metnuo.
Bog veliki i velika sila, naredio, dabogda se ispunilo. Vriskom išao na Vukajliju, vrat slomio na definicije, mahnit lajao na postere Moderatoru, čuj glas ponositog! Srpom žnjeo nad zmijama trnje! Kosom strugao studeno kamenje! Užetom se konjskim opasao, a prosjačkim štapom poštapao. Kile vukao do zemljice crne, na glavi ti stajalo kamenje, oko vrata kamen privezao i u bunar kosmički upao. Smrkavalo ti se al’ ne svitalo. Veštice ti sreću odnosile a lešinari hranu donosili, po sred noći kad ljudi spavaju. Snaga ti se u drobu prelila. Do pojasa te živina kljucala a od pojasa guba razjedala. S ježevima zime zimovao, oštre bodlje kapke ti grebale, tuđe oči zemljom te vodile, od kamena jelo kuvao, u sito vodu zahvatao, pseće meso u pomami jeo a među preponama mravinjak nosio! Umirao a ne mogao umreti.
Grob sam sebi noktima kopao, raspadao se a ne raspao se. U minus se pretvorio, a iz postera nikad ne izašao. Vetar meso sa tebe skidao, u kući ti duša ne zborila, sve ti hladnim ledom zaledilo. Nit’ ženio nit’ udavao, od kuće ti ostali ugarci, međ zubima pseća dlaka! Da i tebe ropac drhtav snađe! Kletva moja sa nebeskih visina neka bude Božija promisao ako mi definicije obrisao il' minuse davao!
