Radnica u kantini u zgradi neke manje opštine ili uprave nekog gradića. Posjeduje veliko strahopoštovanje od ostalih zaposlenih a najviše od samog načelnika, za kojeg obični građani misle da je on bog i batina, ali takva slika ni blizu ne pokazuje stanje u dotičnoj zgradi jer su svi u sjenci Mire "tiranina". Ne ferma nikoga ni pet posto, njena mora biti posljednja, i ne daj Bože da joj neko prigovori da joj ne valja kafa ili da joj kaže nešto kako treba ono ili ovo da se uradi. Ona zna najbolje, ona zna sve. Pored svega toga je velika poštenjačina i nikad nije zakasnila na posao a kamoli izostala.
- Načelniče stigli su oni Rusi za gradnju onog vrtića...
- Uvedi ih uvedi ih... E ajd' majke ti vidi jel' Mira još ljuta, da nam spremi po kafu, nema smisla treba ljude poslužiti...
- Načelniče, ozbiljno su je naljutili oni iz daktilografskog, ja joj ne smijem pisnuti, pokušajte vi...
- Nisam ni ja puk'o, nego idi trkni na brzaka do one kafane gdje ima kofi tu go pa nam donesi...
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.