Lažne radnje ili šta ja ovo radim dođavola?

Дневник. Прелепа водитељка нам саопштава:" Најмање двадесет пет особа је погинуло, укључујући војнике, случајне пролазнике, неколико паса, једна камила и нешто што личи на музички инструмент, саопштила је ирачка полиција града Мосула.." Док нам презгодна жена ово саопштава њен ток мисли иде овако некако: "Јесам ли лепа? Него шта сам. Груди? Ма шта груди - Сисе! Сисе су ми одличне! Имам огромне и обле сисе! Шта ћу са рукама? Еј, па ево папира на столу. Дигнем га, поравнам га, па га као погледам.. Аха, сад га као растурим, па опет поравнам.. Папири, ово су важни папири! Живели папири, да сам папир овако бих волела да ме гужвају!"

Парк. Пола пет ујутру. Шетња са девојком. Крећете се у непознатом правцу. Не изгледаш баш најбоље али ти то није највећи проблем. Тело ти не заузима баш пријатне позе. Хтео би нормално да ходаш. Али како се нормално хода? Ко добро хода? Иван Бауер добро хода, он је манекен. Али, да ли се уклапа његов ход са мојом фигуром. Наравно да не. Кристијан Бејл има интересантан ход. Али ти мораш да имаш јединствен ход, природан ход. Нешто као печат, као обележје. Као пишање код паса. Ходај као да запишаваш околину али не буквално.. Јебем ти и ноге. Причај нешто али нека ти и руке буду активне. Како руке изгледају најбоље? На боку? НЕ! Нешто оригиналније. Где ћеш их у вис? Шта раде горе? Враћај их доле! О не, што прави овакве гримасе? Смрди ми испод пазуха?! Па наравно да смрди када сам целу ноћ у покрету, наравно да смрди.. О животе. Знам! У џеп! Када су руке у џепу момак изгледа кул, нешто као шмекер, а помало и стидљив! А помало и чачка муда, али не намерно.. Ма зна она то..

Твоја соба. Скоро поноћ. Гледаш порнић. Постаје интересантно. Чуло слуха ти је у овом тренутку моћније од сваке сове на земљи. Могао би ако се сконцентришеш и следећи земљотрес да предвидиш. Она госпођа виче:"Ааааах аааах јеа", ти је врло добро разумеш. И таман када си отишао у земљу где је "фелацио" омиљени специјалитет за двоје, чујеш кораке. Видиш сенку, брава се полако окреће, време стаје, куцање, твоје име, не само име! Гори море, топе се планине! Брзо, као нешто што је много брзо, све враћаш у претходно стање. Мајка улази. Зна она шта се ту догађало. После пет секунди смртне тишине, пита те хоћеш ли да сиђеш да једеш. Ти си заузет,гледаш у екран, на гуглу си. То је битно, гугл је сада много зајебанији. Има ту да се гледа и размишља. Кликћеш мишем као ненормалан. Да зна миш да говори рекао би: "Терај се у курац, ај да кликћеш на иконице или негде, то ми и прија! Овако ме турираш на празно, нисам ни ја на дугме.. добро јесам али није у томе поента". Мајка те опет пита и то са оним: "Чујешта те питам?" Кажеш да си доле за пет минута, само да видиш ту нешто, мораш да погледаш нешто, много је важно..