Legende su zadužile vašu firmu još dok ste vi sricali bukvar ili možda dok niste bili ni u planu. Vi nemate dva pišanja u preduzeću, a legende su tu prošle sito, a posebno rešeto, pamte i pisaću mašinu i teleprinter. Zato neće ni da čuju za računar. Word zovu „ono kucanje“, a u mejl adresi pokušavaju da prenebregnu @. Šta god da vi uradite, oni mogu bolje, lepše i smislenije, ali neće. Pa dosta su oni radili, majka mu stara, vreme je da mlađi potegnu. Legende firme postoje da bi davale old school savete, raspravljale o poslednjem Đokovićevom meču i čuvale štek za vodku od šefova kapitalista. Na šljaku kasne kao voz Beograd-Bar. Ne mešaju se u svoj posao, ako se ponekad i umešaju – očekuju da im nadređeni i podređeni zajedno pruže felacio, da dobiju varijabilu i orden Svetog Save drugog stepena.
- Bog te maz’o, ako redigujem još jednu vest o Libiji, pomisliću da sam Gadafijev sin. Radim vesti uživo od jutros, a naš Urednik došao na posao pre pet minuta.
- Da, eno ga, šeta hodnikom k’o Džoni Voker. Saće uigrana šema – ide sa Vlajom iz tehnike dole na dve, tri pljuge, onda se kod Pere Tonca ogrebe za čašicu radže pa onda kladionica…
- Sa kim će da popunjava kladžu kad danas ne dolazi Bulbulderac?
- Ma dolazi, nego kasni neka četiri sata otprilike. E, posle kladionice će možda da razdeli neke zadatke za dnevnik.
- Ili će sa ostalim legendama otići dole u kafanu na suljpa, a nas dvojica ćemo sami da giljamo ovde…
- Ma ćuti, još petnaestak godina pa ćemo i mi da budemo neke legende!
