Grad u kome McDonallds nije imao hrabrosti da otvori restoran.
Irci (iz Amerike) se boje naše hrane,
Englezi nas bombardovali jer smo imali bolje štofove.
Plkjeska od 200.gr. je i dalje 100 din. (Sa lepinjom i prilozima).
Prestonica paprika u nas.
U njemu žive Leskovčani za koje je vezana poslovica:
"Zet li je rod, vrba li je drvo, džigerica li je meso, Leskovčanin li je čovek?".
Radi efikasnijeg branja paprika često se ukrštaju sa hobotnicama.
Zvaničan jezik u Leskovcu je srpski bez obzira što pola od onoga što ćujete u ovom gradu ne razumete.
Leskovački: Ukačija se brobinjac u prasku
srpski:Mrav se popeo na breskvu.
Meka za sve mesoždere. U septembru se cela srpska nacija sjati u ovaj gradić, radi odavanja pošte majci srpske ishrane - pljeskavici. Ceremonijalno ožderavanje i prežderavanje traje neka tri dana. Tokom ta tri dana, Leskovčani profitiraju na dve stvari: mlevenom mesu i sodi bikarboni.
"Šefe, daj jednu ljutu s'lukom!"
"A, be, mori, s'g će gi napravimo jednu od petnajes..."
"Al' obavezno zaljuti!"
"Ti će me utšiš kak' će gi zaljutim, mori, kutše jedno u tšakšire!?!"* "TŠ" je u suštini meko "Č", koje samo LeskovTŠani umeju da izgovore valjano...
Grad koji kad se nađe u nazivu pljeskavdžnice automatski popravlja kvalitet hrane u istoj.
Leskovačke pljeskavice!
