Letnji radovi na imanju s roditeljima

Nesto sto nas je vecina iskusila bar jednom u zivotu.Vecina nas,iako kao nikoga nema kuce za sta da ujede,ima neka imanja van gradova,male vikendice,pa cak i citave poljoprivredne komplekse koje su nasledili.Roditelji,pogotovo stariji,siti grada i rada u fabrici vremenom pocinju da se loze na selo,seoski zivot i zdravu hranu i tako pocinju sve cesce da idu na svoja imanja,pocinju da nicu baste i vocnjaci koje naravno treba odrzavati i na kraju ubrati plodove.Tu nastupa omladina koja,na poziv roditelja(citaj direktno naredjenje pod pretnjom ukidanja dzeparca)dolazi na imanja i okusa se u poljoprivrednim radovima.Sta se tu ustvari desava?Vrlo jednostavno,dozivljava se patnja nepojmljivih razmera,kako fizickih,tako i psihickih.Dizu nas u 4 ujutro(a legli smo oko 1,jer smo celo vece proveli na netu),onako sanjive transportuju prema imanju(nekako me taj transport podseca na transport Jevreja u logore) i patnja pocinje.Rano ujutro na poljima je rosa,znaci noge su do kolena mokre,prohladno je a mi kunemo sudbu,trudimo se da sto brze radimo kako bi sto pre dosli kuci iako znamo da cemo kuci tek predvece.Sunce polako pocinje da izlazi,sve vise greje,prvo nam je prijatno a onda to prerasta u pakao pun znoja i suza(suze krijemo u sebi).Skidamo nase majice ali nas odmah napadaju razni insekti,borimo se s tom posasti,radimo,trpimo ekstremnu toplotu i pridike roditelja kako ne radimo kako treba.Vreme od 10 do 3 nekako cak i brzo prodje ali nama za to vreme postaje svejedno da li cemo kuci,od tolike patnje postajemo ravnodusni prema bilo cemu i onda,kada dodje vreme da se sprema za polazak,nama se cak iz nepoznatog razloga i ostaje,ne ide nam se iz pakla.Kada stignemo domu,upalimo nase kompjutere,konektujemo se na net,i iako smo na netu obicno u stalnoj komunikaciji s drugim ljudima,mi nekih par sati samo sedimo za kompjuterom,gledamo u home page fejsbuka i cutimo.