Godina neka tipa 2006-ta, bilo koja iz tog reda godina ocvale tranzicije: jun mesec, skončala je i ta školska godina u tvojoj školici musavoj od čipikaoa i prosute frutele, male kompaktne i žute kao sunce nad Sutomorem za koje si spremao džeparac prkoseći iskušenju albuma Mančester junajteda, onog u kom su Vidića skrajnuli na zadnju stranicu sa O’ Šeom i pomoćnim osobljem stadiona, jebem li im proju…
Kad ono prc. Tvoji su već cepnuli broj sa bandere - Škola stranih jezika “BOŽIDAR ADŽIJA” i investirali u budućnost u brižnom naletu grčenja i ćamanja, da ne budeš ništak i nitkov sutra, da budeš kozmopolita, da se edukuješ, obrazuješ zaradiš i onda nek ti dupe vidi puta koliko ti srce ište. Šatro.
Sutra si postao/la/lo samovlasno lice, sui iuris građanin, domaćin, hipster ili derpe, i možda svojom voljom i svojim džepom juriš kojekude kurseve jave i cececea, ali ta žega, taj hlorin gas buđavih zidova proizvoljne prostorije u Železniku, do kog si se klackao tričetvrt sata radi TEČAJA (ne kursa), će ti ostati urezbareni u pamet.
Zato je, uostalom, ovaj termin prognan iz upotrebe.
- Ala si se objasnila s onim turistima, od kad se to špreha dojč jeli sine?
- Ma odradila sam neki kurs onlajn, čisto osnovno pa ćemo dalje polako.
- Jao bre pa reci lepo po srpski, te kurs, te onlajn…
- Tata… Majke ti ga spalim.
